Дуално Образовање

Знање се у савременим друштвима опажа као основни ресурс, због чега је повећање квалитета и ефикасности образовања на почетку трећег миленијума постављено као посебно значајан стратешки циљ и неопходна детерминанта успеха и просперитета у свим европским земљама. Улагање у образовање се недвосмислено дефинише као кључна инвестиција у будућност, у контексту личног, друштвеног, националног и економског развоја и напретка, а само образовање свакако јесте кључни чинилац у формирању људског капитала. У глобалној економији знања, вештине, учење, предиспозиције, таленти и особине које људи поседују – њихов људски капитал постали су кључни како за њихову способност да зараде за живот, тако и за шири привредни раст и развој. Образовни систем по својој функцији, циљу и природи може и треба да буде конципиран тако да сваком појединцу пружи подршку да оствари свој пуни потенцијал, али уколико у томе не успе, то може водити дугорочним друштвеним и економским проблемима.

Дуално образовање је део формалног система образовања и представља модел у ком се теоријска знања стичу у школи, док се практична знања и вештине стичу код послодавца, у реалном радном окружењу. У зависности од разреда који похађа, ученик проводи код послодавца један, два или три дана недељно, што је утврђено планом и програмом наставе и учења за сваки образовни профил.  Део који се одвија код послодавца назива се учење кроз рад.

Део учења кроз рад може да се реализује и у школи и у тренинг центру кроз симулацију радног окружења, у складу са планом и програмом наставе и учења, односно уколико га код послодавца није могуће остварити у целини. У школи може да се реализује највише 25% , а у тренинг центру највише 30% часова учења кроз рад предвиђених планом и програмом наставе и учења

Дуално образовање за ученике:

У дуалном образовању теорију учиш у школи, а практична знања и вештине стичеш код послодавца, што је сјајна прилика да се први пут сусретнеш са реалним радним окружењем и упознаш се са светом рада. Овај практичан део који се одвија код послодавца се зове учење кроз рад.

У зависности од образовног профила који си изабрао/ла, проводићеш један, а у каснијим разредима два или три дана недељно код послодавца и имаћеш прилику да се обучаваш у најсавременијем радном окружењу.

Све компаније које су укључене у модел дуалног образовања добиле су акредитацију од Привредне коморе Србије, што значи да све компаније могу да те практично науче свим знањима и вештинама које су предвиђене твојим образовним профилом. Такође, све оно што ћеш радити у компанији прилагођено је твом узрасту у погледу безбедности и заштите на раду. Оно што је јако важно да знаш да кроз сам процес учења кроз рад не пролазиш сам/а, већ све време имаш подршку инструктора који поседује лиценцу, што доста олакшава сам процес практичног учења. Инструктор ће радити са тобом и његов задатак је да научиш све оно што је потребно за занимање за које се школујеш.

У реалном радном окружењу можеш да провериш да ли оно што учиш у школи одговара твојој личности, интересовањима и да ли тиме заиста желиш да се бавиш у будућности. Учење кроз рад ће ти свакако помоћи да развијеш самосталност, одговорност, да научиш да радиш у тиму и да стекнеш организационе способности, као и да научиш како да решаваш различите проблеме на које наиђеш у послу.

За своје учење кроз рад у дуалном образовању бићеш плаћен и то за сваки сат проведен у компанији. Учење кроз рад реализује се у складу са школским календаром током  школске године, најдуже 8 сати дневно.

Још једна важна ствар коју би требало да знаш јесте да су ти након завршетка средње школе на располагању две опције – да останеш да радиш у компанији или да наставиш са даљим школовањем.

Дуално образовање за послодавце/компаније:

Дуално образовање је присутно у понуди школа у градовима и општинама где послодавци искажу потребу и могућност за пријем ученика на учење кроз рад, јер се дуално образовање искључиво уводи на захтев привреде. Укључивање у дуално образовање је добровољно и намењено је оним послодавцима који у томе виде системски начин да дугорочно реше проблем недостатка компетентних кадрова кроз сопствено инвестирање у образовање.

Активно учешће привреде у дуалном образовању подразумева да послодавац:

• Прође процес „акредитације“, односно испуни услове за извођење учења кроз рад за образовни профил и стекне Потврду о испуњености услова за извођење учења кроз рад коју издаје Привредна комора Србије. На основу Захтева за проверу испуњености услова за извођење учења кроз рад и пратеће документације коју послодавац подноси путем веб портала, ПКС формира Комисију и у договору са послодавцем организује посету, током које пружа додатне информације о учењу кроз рад и проверава валидност прикупљене документације.. По обављеној посети, Комисија сачињава извештај на основу кога послодавцу ПКС издаје Потврду о испуњености/Решење о неиспуњености услова за извођење учења кроз рад. ПКС води и редовно ажурира регистар акредитованих послодаваца. Само послодавац који је стекао Потврду о испуњености услова за извођење учења кроз рад може да закључи Уговор о дуалном образовању.

• Именује једног или више запослених у компанији који би, пошто прође одговарајућу психолошко-педагошку, дидактичко-методичку обуку и положи испит

• Понуди места за ученике у компанијиза учење кроз рад у складу са својим потребама за кадровима;

• Обезбеди новчану накнаду ученицима на учењу кроз рад, по сваком сату проведеном на учењу кроз рад, у нето висини од најмање 70% минималне цене рада. Накнаду за учење кроз рад послодавац може исплаћивати и у различитим износима по годинама школовања сходно нивоу знања ученика у распону од најмање 30% од минималне цене рада по сату нето па навише, с тим да укупна накнада за учење кроз рад исплаћена на нивоу образовног профила мора да износи најмање 70% од минималне цене рада по сату нето исплаћене за тај период. . Новчана накнада се исплаћује ученику сразмерно броју сати које је ученик провео код послодавца у току месеца

• Обезбеди средства и опрему за личну заштиту на раду;

• Обезбеди осигурање за случај повреде током учења кроз рад код послодавца уколико није обезбеђено на други начин;

• Обезбеди накнаду стварних трошкова превоза од школе до места извођења учења кроз рад и назад, највише у висини цене превозне карте у јавном саобраћају, уколико није на други начин обезбеђено;

• Обезбеди накнаду трошкова исхране у складу са општим актом послодавца. Послодавац може да обезбеди ученику и покриће трошкова смештаја и исхране у ученичком дому;

Предузетништво

Бити предузимљив, тј. бити предузетник, значи имати таленат, мотив, идеју, знање и вештину да се уочи и искористи економска прилика у окружењу, како би сте добили оно за чим имате потребу или оно што желите.

Свуда у свету људи морају да раде да би произвели ствари за којим имају потребу или их желе. Како се појединци сналазе да би зарадили за живот и обезбедили оно што желе, не зависи само од њих и њихових предузетничких способности, него и од друштва у којем живе.

У неким друштвима економска улога појединца се наслеђује, у другим државама одређује шта ће производити, ко ће производити, по којој цени, колике ће зараде бити, док у неким друштвима економску улогу појединца одређује закон понуде и потражње, односно тржиште. Република Србија се определила на изградњу система тржишне економије. Тржишна економија или систем слободног предузетништва, подразумева да су појединци потпуно слободни да поседују своју личну фирму, да одлучују шта ће и колико производити, коме ће и по којој цени продавати и какве ће зараде имати.

Систем слободног предузетништва се базира на неколико основних принципа, а то су:

•  Приватно власништво  - сваки појединац може да поседује приватно власништво и да га користи на било који законит начин, који изабере да би зарадио за живот.

• Слободна конкуренција  - свако може да производи, нуди, тражи, купује и продаје оно што поседује или оно што му треба. Конкуренција омогућава да сви под једнаким условима можемо да продајемо или купујемо, што доводи до тога да најбољи буду награђени - најбољи радници највећим зарадама, најбољи произвођачи највећим зарадама, а купци најнижим ценама.

• Слободно формирање цена  - формирање цена на основу тржишне понуде и потражње доводи до тога да нам цене пружају информацију која нам је потребна као произвођачима или купцима за рационално доношење одлука. Предузећа су слободна да производе или продају по било којој цени, док купци, поредећи цене различитих произвођача, одлучују које и чије произовде ће купити или усуге користити. Ово доводи до тога да ће успешне фирме бити оне које купцима обезбеде оне производе или услуге које купци желе, по оној цени коју су купци спремни да плате.

•  Применом наведених принципа постиже се то да се у систему слободног предузетништва сви понашају на рационалан и ефикасан начин када троше или зарађују свој новац. Запослени траже посао који ће им донети највећу зараду и најбоље услове рада, фирме покушавају направити највећи профит, штедише покушавају оплодити свој новац са највећом каматом на уложено, купци настоје да утроше свој новац тако да за њега извуку најбољу корист.

•  Слобода деловања и располагања сопственим средствима у систему који омогућава рационално понашање, захтева од свих да буду ефикасни, уз истовремни ризик да, уколико нисте конкурентни (било као појединац или као фирма), можете пропасти. Ситуација у којој сте приморани да стално повећавате ефикасност како би били конкурентни, доводи до тога да стално морате да унапређујете своје производе или услугу (ако сте фирма) или своја знања и вештине (ако сте појединац).

• Другим речима, да би сте били конкурентни, а тиме и успешни, морате стално да развијате и унапређујете своје предузетничке способности.

Женско предузетништво

Женско предузетништво представља битну тему у савременом свету, као део привреде једног друштва. Како је развој ове врсте пред- узетништва у повоју, тема није довољно истражена. Проблематика развоја условљена је бројним факторима. Један од њих је изражена неравноправност између мушкараца и жена која постоји у Србији. Она условљава проблем усклађивања приватног и професионалног живота, неравномерну поделу кућних послова, примарну улогу жене у подизању деце.

У раду је представљен могући утицај дискриминације приликом запошљавања и на раду на женско предузтеништво.

Економска неза висност, непоседовање капитала, неадекватна помоћ државе јесу сфере које треба унапредити, како би се број женских предузетница повећао. Проучен је и профил оних жена које су се одлучиле на корак предузет- ништва, који је разлог њиховог уласка и које кораке прави држава како би се проценат предузећа у власништву жена повећао у њихову корист.

ОСНОВЕ ЖЕНСКОГ ПРЕДУЗЕТНИШТВА

Шта је женско предузетништво?

Женско предузетништво је делатност иницирана и организована од стране жене која има способност да иновативним идејама и креативним решењима преузима ризик са циљем стварања нових тржишта и остваривања добити.

Кључни елементи женског предузетништва су:

• Жена је лидер и оснивач фирме

• Иновативност

• Преузимање ризика

• Визија

• Организационе способност

Разлози због којих жене постају предузетнице -  Као што се види на горњој слици, постоји тренд раста женског предузетништва, како у свету, тако и код нас у Србији.

У условима нашег окружења, раније су се жене ретко одлучивале на предузетништво пре свега из егзистенцијалних разлога:

• ниска примања,

• сиромаштво,

• потреба издржаваја породице.

Желимо да напоменемо да  женско предузетништво не треба да буде само стратегија преживљавања. Некада је женско предузетништво много више произилазило из породичног предузетништва  где је жена наслеђивала очев посао. На срећу околности се мењају, као и разлози због којих се жене одлучују да покрену лични посао. Многе научне студије данас показују да жене почињу да се баве предузетништвом из сасвим другачијих разлога него раније, али и другачијих разлога него њихове колеге – мушкарци. Најчешћи разлози због којих жене улазе у сопствени бизнис је како би испуниле личне циљеве као што је осећај успеха и сигурности. У многим случајевима жене сматрају да је финансијски успех потврда њихове спосбности, а не примарни циљ или мотивација за покретање сопственог бизниса.  Такође , студије показују и то да се жене теже одлучују на овај корак и у просеку десетак година касније у односу на мушкарце почињу да се баве предузетништвом. Као разлози каснијег уласка у свет предузетништва и развој каријере у том правцу, жене су најчешће наводиле:

• мајчинство,

• недостатак искуства у менаџменту,

• традиционалну социјализацију,

• неравноправност и положај жена у односу на мушкарце…

Међутим , у последње време долази до великог помака и промене свести међу људима по питању ове теме, а као резултат тога све већи је и броја жена које се одлучују на покретање сопственог бизниса. До помака је дошло и у делатностма за које се жене опредељују, од некадашњих традиционалних (трговина, угоститељство, фризерске и козметичке услуге), данас је све више жена у маркетингу, ИТ сектору, сектору комуникације и банкарству.Све чешћи мотиви који покрећу жену да развије сопствени посао су:

• Потреба за достигнућем

•  Иновативни нагон

• Независност и самосталност

• Жеља за бољом зарадом и вишим стандардомали , такође, и:

• Немогућност да се пронађе посао

• Незадовољство тренутним послом

• Немогућност напредовања на радном месту

Предузетничка знања и вештине

У систему компетенција према образовној политици ЕУ предузетничке и компетенције имају своја посебна места у развоју савременог функционалног грађанина и постоји велико преклапање са битним комуникационим компетенцијама.

Предузетничким компетенцијама као део трансферзалних компетенцијама које се примењују у свим сферама живота.  Комуникациона компетентност је очекивани исход свих нивоа образовања, и у раду су издвојене кључне комуникационе компетенције, које су, истовремено, релевантне и за предузетничко понашање. Поред отворености, флексибилности и још неких особина и компетенција заједничких за оба компетенцијска система, желимо да нагласимо предузетничке компетентности као ситуациону свесност а предузетничка свесност у предузетништву усмерава адекватно доношење одлука. Повезаност комуникационе и предузетничке компетентности усмерава наставнике да примењују наставне процедуре за развој комуникационе компетентности којe истовремено доприносe и развоју предузетничке компетентности.

Један од општих популарних и веома широких прегледа предузетничких компетенција, које се често мешају са пословним компетенцијама, јесте одређење предузетничке компетентности пописом следећих вештина:

•     бизнис менаџмент вештине

•     вештине тимског рада и лидерске вештине;

•     комуникација и слушање;

•     услуге продаје;

•     финансијске вештине,

•     аналитичке вештине и вештине решавања проблема,

•     критичко мишљење,

•     стратешко мишљење и вештине планирања,

•     техничке вештине,

•     управљање временом и организационе вештине;

•     маркетинг и вештине умрежавања.

Предузетничке компетенције се препознају у различитим формама предузетничког понашања. Али, предузетничке компетенције и предузетничко понашање не могу да се поистовете са свим компетенцијама потребним за деловање у свету рада. Практично оријентисани образовни системи препознају предузетничке вештине као врсту или компоненту трансферзалних вештина (појам трансферзалне вештине ослања се на значење речи из латинског језика transferre – преносити), односно вештина које се преносе и користе у различитим подручјима деловања.

У први план се стављају следеће трансферзалне вештине повезане са предузетничким вештинама:

•     решавање проблема,

•     комуникационе вештине,

•     дигитална писменост,

•     вештине тимског рада,

•     вештине презентовања,

•     критичко мишљење,

•     креативност и

•     финансијска писменост.

На крају - „Неке бизнис начела постоје од када је света и века“. Дигитална ера их није променила, али их може поспешити. Информационе технологије су добар сервис за оне који их поседују, но и без помоћи нових технологија оне чврсто стоје саме за себе. Сумиране карактеристике које морамо да имамо за успешно пословање су:

Учтивост и поштовање. - Узајамно поштовање међу колегама и партнерима чини обављање посла угодним и достојанственим. Учтивост не би требало узимати здраво за готово. Свој начин комуникације увек би требало прилагођавати клијенту или партнеру, али никада не прелазити границу доброг укуса и професионалности.

 Предузетнички дух - Ништа се неће урадити само од себе. Потребно је донети одлуку и кренути у акцију. Предузетништво је врлина која се стиче. Са њом се човек не рађа. За квалитетно предузетништво потребан је тренинг. Информационе технологије не могу донети одлуку за вас, али могу помоћи у сагледавању мноштва фактора који утичу на њено доношење.

Иновативност - Чак и у потпуно аутоматизованом окружењу машта представља једини начин доласка до нових начина да се посао унапреди и креира вредност. Нове идеје не долазе од машина, ма како оне напредне биле, већ од људи који те машине користе управо за остваривање идеја.

Жеља за учењем - Образовање је кључ. Било да је формално или неформално, за успех у бизнису потребно је имати добро образовање. Успешни људи уче целог живота. Знање долази у разним облицима. Његова употребна компонента прави разлику између пасивног и активног знања. Ако планирате да будете предузетник, морате имати практично знање.

Флексибилност и адаптабилност

- Отвореност за нове идеје, промену окружења и преузимање одговорности је одувек била пожељна особина. Ништа се није променило у нашој дигиталној ери. Исто као што се технологија константно мења и професионалци морају бити спремни на промене. Страх од промене је чест фактор стагнације многих бизниса, а промена може бити управо оно што је потребно да се крене напред.

Социјално Предузетништво

“Кад год друштво “заглави“ оно треба предузетника / предузетницу који/а ће да увиди прилику, да своју визију претвори у реалну идеју, потом у стварност и у коначном у нови образац широм друштва… Ми требамо такво предузетничко вођство … То је посао социјалних предузетника.“

 Билл Драyтон,

оснивач прве глобалне 
 организације за социјално 
 предузетништво „Асхока”

Не постоји опште прихваћено схватање социјалног предузећа, али једна од најбољих дефиниција је она коју даје ЕМЕС (Еуропеан Ресеарцх Нетwорк):

„Социјална предузећа су приватне организације које не послују ради остваривања профита, а пружају робу или услуге које су директно повезане са њиховим експлицитним циљем да раде за добробит заједнице. Она се ослањају на колективну динамику коју ствара неколико врста стејкхолдера који су у њиховим управљачким телима и који високо вреднују аутономију ових предузећа и сносе економске ризике повезане с њиховом делатношћу“.

Социјално предузетништво представља релативно нову форму пословања, које може да се односи на све правне форме пословних субјеката – задруге, удружења грађана, фондације, предузећа за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом, пословни инкубатори и зависна/спин офф предузећа, развојне агенције, друштва са ограниченом одговорношћу (д.о.о) и др.

 Социјално предузетништво   је пословање са идејом да се путем улагања профита насталог путем продаје производа или услуга испуни јасна   друштвена мисија . То значи да зарађена средства не служе увећању имовине појединаца, већ се улажу у сврхе као што су запошљавање људи који теже долазе до посла, социјалне и здравствене услуге, образовање, заштита животне средине, културне активности у заједници итд. Социјално предузетништво се бави препознавањем и решавањем друштвених проблема као што су искљученост, сиромаштво, незапосленост и др. уз примену иновативних метода и стратегија.  

У последњих тридесет година у Европи се све више обраћа пажња на социјално предузетништво као модел пословања који може да ублажи последице глобализације, технолошког напретка и економских криза. Прва социјална предузећа основана су и уведена у Италији, 1991. године, законом 381/1991, у кооперативној (задружној) легалној форми и названа су „социјалне кооперативе“ (“цооперативе социале“). Веома брзо су почела да се појављују и у другим земљама у европском окружењу

Када број оних особа које не могу да се укључе у слободну тржишну утакмицу постане превелик и сав терет губитника се свали на државни буџет, подршка предузетничким настојањима у мање наглашеним тржишним условима, што социјално предузетништво јесте по својој дефиницији, представља добар инструмент за повећање броја грађана који ће се самостално укључити у друштво и, последично,  за повећање друштвене укључености.

Грађанска друштва у европским земљама су на недостатак социјалних услуга и неспособност држава благостања да осигурају запосленост реаговала ткзв. “грасс -роот “ иницијативама за оснивање организација које су истовремено социјално оријентисане и све више укључене у економске активности. Удружења грађана и фондације које су биле традиционално усмерене на заступање су се ангажовале у економским активностима са јачом предузетничком оријентацијом, док су задруге (пољопривредника, потрошача, произвођача), које су биле више оријентисане ка својим интересима и приходу, почеле да проширују своје функције на шире друштвене циљеве.

Социјално предузетништво доприноси развоју економије засноване на солидарности и на тај начин помаже државама – чланицама да постигну низ кључних циљева Европске уније као што су стварање и очување радних места, друштвена укљученост и иновативност, рурални и регионални развој, заштита животне средине и др. У већем делу Европе је прихваћена потреба за постојањем другачијих, некласичних видова пословања која се не заснивају искључиво на стварању профита.  Нису сви људи подједнако у стању да равноправно учествују у тржишној утакмици из различитих разлога –здравствених, образовних, егзистенцијалних и др.